Prvi srpski Aero – tabloid (Mercury)

Nije “open door event”, nije neki značajan datum (koliko god neko nemaštovito pokušao da iskoristi nekih tamo 100 godina). Na sreću ne preti nam rat. Tako je. Uspeli smo da konačno uđemo u ciklus. Ciklus neke normalnosti. Organizuje se aero-miting zbog aero-mitinga. Bez neke agende. Barem bih ja želeo da je tako. Nisam sklon nasilnom kopanju po motivima. Da sam zadrt pa da spojim politiku, dokazivanje, silovanje nad realnim sposobnostima…
Kažem, ne bih želeo posmatrati događaj koji nam predstoji nikako drugačije nego kao “praznik ljubitelja vazduhoplovstva svih uzrasta”. Stvar je u tome da čak želim i da preteram. Da upotrebim pomenutu krilaticu u stilu najodvratnijeg voditelja RTS-a sa najgrubljim mogućim glasom. Želeo bih, da mogu, da svima uteram u kosti lepotu onoga šta nas čeka. Da kolektivno svi sjašemo sa svojih ciničnih opsesija za najmanjim detaljima koji mogu krenuti naopako i da konačno uživamo bez pritiska tužne stvarnosti, raznih okolnosti koje su van naše kontrole i stroge simbolike.

Vama kao pošteno istraumiranom entuzijasti avijacije stoga će biti potreban vodič. Vodič kako autentično uživati u događaju koji će se (nadamo se od sada) dešavati tek jednom godišnje. Ove godine je ozbiljno. Vojska (preciznije RV) se zaista angažovala, otvorila, upotrebila do sada neviđen pristup (ne spektakularan, samo do sada neviđen) i svi odgovorni su zaista dali sve od sebe. Tako da bez panike. Doživećemo događaj o kome smo samo čitali i maštali.

Iz tog razloga, ovoga puta nećete smeti da ponovite greške koje ste pravili na dosadašnjim mitinzima. Nećete smeti da budete ravnodušni prema svom vremenu i načinu na koji ćete sve to doživeti. Ne kažem da pazite šta radite i budete napeti, ali da će Vam trebati saveti kako da iz Nedelje izvučete maksimum, trebaće Vam. Evo ih.

Gužva, parking, prljavi-glupi-ružni

Protiv svega ovoga nažalost nema saveta. Ne vozim, tako da famozne “nepogrešivo pouzdane” taktike parkiranja i periode najveće gužve ne znam. Ono što sigurno znam je da nikako ne dozvolite da Vam bilo šta od nabrojanog pokvari miting a da isti nije ni počeo! Ili ubedite prijatelja ili devojku da Vas vodi za ruku dok čvrsto držite oči zatvorene, do same stajanke ili postanite bloger koji prati avijaciju. Tako ćete recimo, kao ja, imati obezbeđen parking i doćićete avionom na dan mitinga (u mom slučaju motornim zmajem). Dok će Vas na zemlji čekati devojke sa kojima ste snimali kalendar. Bling bling bičiz.

Društvo

Make or break odluka koja nimalo nije naivna. Od devojke/žene/najbolje drugarice (ribetine koja Vam je van dometa) preko porodice, malog komšije “koji se uvek ložio na avijaciju”. Svi će iz nekog razloga “želeti da ih vodite”. Iako su sasvim sposobni da sami odu. Načina da se izvučete praktično da i nema. Jedan od mogućih doduše je da ste pripadnik neke od “grupa” ili “zajednica”. Te gomile su obično sa nekog foruma posvećenog avijaciji, strukovne kolege (piloti, mehaničari, spoteri) ili slični. Činjenicu da inače ne možete očima da ih vidite (već samo čitate na monitoru ili ogovarate) moraćete nekako da progutate. Verujte, bolje i to nego ženska osoba koja dobije napad dosade posle osme minute. Bolje gledati bubuljičavu kreaturu sa foruma nego hodati 20 puta po piće, hranu i ići do wc-a sa devojkom jer, bože moj, “ne može sama”. Siguran sam da znate gde ovo vodi. Morate praviti solomonske kompromise i trpeti manje zlo. Naoružajte se strpljenjem i budite onako preterano srećni, do potpunog foliranja. Time rizikujete da oni (onako neprijatno) budu svesni koliko ih ne želite tu. To je Vaša izjava. Bolje i to nego da im kažete kako se svarno osećate.
Vodite komšiju – ako on plaća gorivo i ima kola.
Vodite devojku – ako morate.
Idite sa ortacima sa foruma – ako ste toliko jadni da prave prijatelje i nemate.
Istrpite svaki loš izbor onako junački i neprekidno ponavljajte u sebi: Miraž, Dva’esdevetka, Kec, Tajfun…

Fotografisanja, snimanja, crtanja, skiciranja…

Morate ignorisati taj prvi životinjski impuls pravog ljubitelja avijacije da se na aero-mitingu pojavite kao japanski turista. Sa više digitalnih aparata i kamkordera nego ruku. Sigurni ste da tu potrebu ne možete kontrolisati? Razmislite još jednom. Realno, pratite minimum pet foruma posvećenih avijaciji. Ako (zbog rasprave samo) kažemo da na svakom od njih postoji po dva člana koja se profi ili polu-profi bave fotografijom imamo 10 ljudi koji će napraviti, brat-bratu, više od 1000 dobrih fotki.
Lupio sam broj zbog dramatizacije, ali kapirate…
Samo trojica od njih su neka imena koja bez blama mogu da na svaku fotku stave watermark (amateri koji to rade patetični su, naravno). Što Vama ostavlja 90% fotki koje možete predstaviti kao svoje.
Opet realno, nikada nećete moći da napravite fotke kao oni (ovo nije izazov nego kanon) i ono najbitnije – propuštate trenutke. Budale koje u burst-modu od fotki naprave film jednostavno propuste ono što slikaju. Gledaju rutinu (do sada uživo nikad viđenog aviona) kroz foto/video objektiv. Pokušavaju da nešto kao “sačuvaju od zaborava”. Alo!
Budite pametni. Ostavite opremu kući i gledajte njihov materijal na netu. Jednostavno.

Smarač

On je ili krenuo sa Vama (znači vrhunski ste baksuz) ili će naleteti na Vas. On je onaj koji se u gomili najglasnije čuje. Obično Vam stoji iza leđa malo sa leve strane. Nadglasaće ionako nezanimljivog oficijalnog spikera (realno, niko to u našoj zemlji ne zna da radi kako treba). Srećni su oni, recimo na fudbalskoj utakmici, kada se amarač nađe iza njih. Repertoar su mu samo psovke, mržnja i pesma koja Vam je čak i pevljiva posle dovoljno vremena. Avio-smarač je smarač najgore vrste. On je neviđeni kapacitet za pamćenje besmislenih i nepotrebnih podataka, statistika, istorija, uvođenja u operativne upotrebe, podvesne težine, količine potisaka i ostalih gluposti.
I naravno, imaće tu neizdrživu potrebu da sve to ispriča a da ga niko nije ni pitao. Oni koji su prvi put na aero-mitingu ili prvi put vide smarača biće u čudu. Neki će čak imati i osećaj krivice što neznaju kao on, što su samo gledali slike u časopisima ili što nisu zapamtili to i to. Da ne bude zabune, on to ne radi da bi impresionirao neku žensku osobu (uvek opravdanje kada u i o avijaciji lažete kao pas i doimate se stručno) već jednostavno zato što to MORA. Mora ili će umreti. Deklamuje tačna slova posle glavnog naziva aviona, prognozira vreme za sledećih 30 minuta na svakih 5 minuta, priča svima kako i kada je on prvi put poželeo da bude pilot i detaljno obrazlaže zbog čega nije u tome uspeo (to što mu realno ne bi dali da vozi ni monocikl – nema veze). Smarač je prepoznatljiv i po tome što u svakom trenutku hvali pilota koji leti. Ne zato što to zaista i misli. Kao što je svaki fanatični ženskaroš u stvari gej i ženomrzac, smarač u stvari patološki mrzi pilote. To ćete primetiti po rapidnoj kanonadi deskriptivnih umotvorina kao što su: majstore, koji baja, legendo, care, svaka ti dala, al ga je natego, Srbijo majko…
U slučaju da je smarač pilot (ili neko ko se profesionalno bavi nekim segmentom avijacije) on će obavezno naciljati one za koje misli da to nisu. Poznavao ih ili ne, staće pored njih i krenuti da komentariše. Protiv njega nema leka. Ako ga uspete uočiti na vreme – bež’te!

Čuvari aviona

Postoje dve vrste ove pojave. Vlasnici ili vojna policija. Vlasnici uvek popuste i puste vas unutra, okolo, slikaju se sa vama. Vojna policija vas ili ubije na mestu. Drugo ili ne postoji. Jednostavno je. Dobije se naređenje da u određenom vremenu nema prelaska ograde i tu prestaje svaka filosofija. Jedini idoti, koji iako to dobro znaju, pitaju: da li možemalosamonekakozačasd’virnemo – smo mi sa Press akreditacijama. Naravno nikada ne uspemo. Ovde ne znam šta bih vam savetovao. Taktika “vidi ono tamo” i preskakanje ograde nije baš najsretnija. Strpite se, pitajte jedino pilote koji su pored aviona. Ako Vam ništa od toga ne uspe jedina uteha je da verovatno nije ni drugima.

Zen-zone

Za kraj, svako mora pronaći svoj Zen-zone. Sve se svodi na uživnje. A na aero-mitingu to se postiže samo iskustvom. Niko nije toliko sposoban da ignoriše glupa pitanja, da toliko brzo razmišlja dok gleda avione. Da bude miran dok ga teraju da brzo hoda pored statičnog displeja a on bi hteo polako. Ista stvar kao sa odlaskom u Muzej aviona na Surčinu. Ne možete sami toliko daleko, ali želite da jednom, onako na tenane, sami obiđete sve i ne izađete odatle bez minimum tri sata šetnje. Na žalost, aero-miting morate deliti sa nekoliko hiljada ljudi i raznim varijantama mentalnih sklopova i bolesti. Nemojte udarati malu decu kada vam stanu ispred aparata, nemojte se tući sa smaračem, samo klimajte glavom na svaki ton koji izlazi iz usta vaše devojke. Pokušajte da preživite u neprijateljskom okruženju ignorišući što više faktora, fokusirajte se na zaista jedinu bitnu stvar. Avione.