Prvi srpski Aero – tabloid (Mercury)

Sedim na obali mora i razmišljam kakva je budućnost srpske civilne avijacije?
Gde se denusmo, mi piloti iz Srbije, ovih dana. Ima nas širom sveta. Nema kontinenta
gde nećes natrčati, bar na jednog. Što bi rekao Radovan III: “Rasejali se, kao lipa seme”.

Iz moje klase, desete, bilo nas je 20, a trenutno je manje od 5 u Srbiji.
Od Severne Amerike do Dalekog Istoka. Pitam se, da li smo bili predodređeni za ovaj
gastarbajterski zivot? Kažu da je šoferska kuća, putujuća. Ma, da li je moralo tako biti?

Početkom devedesetih godina prošlog veka, nastade furtutma na Balkanu.
Prvi koji su osetili svu žestinu “nepravednih i ničim izazvanih sankcija” bili su piloti.
S’ prvim danom sankcija, JAT se sveo na let do Podgorice i let do Tivta. Mašala!!!!

Od stanovnika sveta, do stanovnika mesne zajednice. Kakva geneza!!!

Prvo su, stidljivo, JAT napustili kolege iz Bivših Republika SFRJ. Kakav naziv, izem ga!
Otišli, svako svome jatu. A onda, polako, trbuhom za kruhom i ovi ovdašnji, Srbi.
Ili slični njima.

Neki u Singapur, neki u Bivše Republike SFRJ da budu gastarbajteri, a neki bogme,
ko zna kuda i koje kude. Neki su čekali da svane nad Balkanom. A kad je svanulo, shvatili su
da bolje i da nije. Nastao je opšti lom, otimačina i razno, razna podmetanja i spoticanja.
Mali kolač, a mnogo gladnih. Tada je otišla, do tada, najbrojnija grupa pilota.
Mahom u UK. U Ryanair.

Od tada je prošlo skoro 11 godina. Danas su u Ryanair-u, Emiratima, Etihadu,
Singapore Airlines-u, Oman Air-u, Gulf-u, Air India Express-u i gde sve ne.

Ovoliki odliv kadrova ne bi podnela ni mnogo veća zemlja, no što je Srbija.
Ko je ostao u JAT-u, svaka mu čast. Za to je trebalo biti ili zaista lud ili zaista hrabar.
Ta kompanija opstaje na svetskoj sceni, čini mi se, samo zahvaljujući srpskom inatu.

Ni Anštajn ne bi umeo da objasni kako je opstala nakon svih događanja na Balkanu tokom
devedestih i ovih prvih devet godina ovog veka. Budućnost, ako je ima, za tu kompaniju
je sve, samo ne ružičasta.

Lako je na obali mora sedeti i divaniti. Lakše je iz daleka biti pametan. Ali ja se i dalje pitam :

“Kakva je budućnost srpske civilne avijacije”???!!

Sećam se da sam kao dete, pre 40 i vise godina, začuđeno i bogami, pomalo uplašeno,
posmatrao stare žene, zabrađene u tamno braon ili crne marame, kako sa čuđenjem
i strahopoštovanjem gledaju u, na primer, crven zalazak sunca ili kakvu drugu neobičnu
pririodnu pojavu, i govore: Biće skoro propast sveta!

Tada sam se pitao, onako mali, šta je to propast sveta?
Da li se to maže na hleb ili se sipa iz bokala?

Danas, ovako veliki, se opet pitam isto pitanje, posmatrajući ili čitajući novine i TV.
Nestali ovoliki bilioni, trilioni, zilioni para. Ekonomije na rubu kolapsa, države pred bankrotom,
desetine hiljada novih nezaposlenih svakog dana.
Da nisu one babe bile vračare? Da nisu, možda, ovaj put ubole u sridu? Ili u crni petak?

U avio biznisu, kažu nikad gore.
Nema narod para da putuje, nema narod para da troši na luksuz. Nema narod ovoga,
nema narod onoga. Eto nama baba vračara jopet, što bi rekao moj komšija iz sela pored
Beograda.

Samo ove vračare imaju diplome, DR, MR i ostale R. A znaju isto ili manje, nego,
one babe sa početka priče. Dokle smo stigli u ovom ciklusu života?
Od nepismenih baba, do nepismenih biznismena. Alal nam napredak!

Prošle godine u ovo vreme, svetske banke su se frljale sa milijardama profita.
Danas se frljaju sa milijardama gubitaka. Kako je to moguće ? Kud se dedoše toliki novci ?
Ili što bi Boža Pub rekao : “Kamo te novci, moji sinovci ?”

Da nije dosla Ćuma i odnela sve ? Da ne dođose Nemci i od nas koji nismo imali ništa,
uzeše i odnesoše sve ? Ili je sve ovo jedna velika prevara? Kao i ona pre.
Kao i ona onda, sećate se ? Beše li Dafina i Jezda, bem mu miša ?

Gledam danas u avionu putnike. Isti pogledi i iste face, kao pre kolapsa finansijskog sistema
ove plave kugle. Nisu im izrasli rogovi na glavi, nema čudnih ispada i suludog ponašanja.
Putnici, kao putnici. Brinu da polete na vreme, da stignu na vreme, da mnogo ne trese
majstor što ćera masinu, da sestra Desa, bude zgodna i da se baš njemu tajanstveno
nasmeši.

Ko je ovde lud, a kome smrde noge? Ko meša malter, a ko nosi višak ?
Ko vozi traktor, a ko otvara kapiju ?

Za godinu il` dve, neće se pola nas ni setiti da je 2009 bila skoro propast sveta.
A plava kugla se i dalje okreće. Reče Galileo Galilej.

A ja pitam, kamo te novci, moji sinovci ??? !!!

Zovem se Vladimir Milićević i rođen sam u Beogradu, daleke 1963 u mesecu Januaru,
dana 24-og. Bila je žestoka zima, ali sam uspeo da trudnu majku nateram da izađe
na kijamet i mene rodi.

To mi je prvi životni uspeh u nizu drugih, većih ili manjih.

Od kako sam shvatio da postoje metalne ptice koje lete, a ne mašu krilima,
ja sam jednostavno rekao: Ili to ili propast mene, i kao čoveka i kao komuniste!"

Samim tim sam prvom prilikom postao pilot, a ne komunista.
I to mi je jedan od životnih uspeha.

Srećno oženjen, trenutno sam opčinjen dvema osobama ženskog pola, a samim time sam
i full time roditelj. Biti roditelj dva ženska deteta u pubertetu, smatram dovoljnim da me
drže zauzetog 24/7. Ni sam ne znam kako, ali uspevam da budem i pilot u Ryanair-u,
što ni malo ne pomaže pri korišćenju slobodnog vremena. Ono skoro i da ne postoji

Kada stignem, a to je retko, posvetim se, a čemu drugom, vazduhoplovstvu,
ali na drugačiji nacin. Naprimer, ovako, razmenom ideja i ono malo znanja
što sam ga usput ukrao.