Živan Josipović, Četrdesetšestogodišnji raketni modelar iz Zemuna, drugi je čovek u istoriji Vazduhoplovnog saveza Srbije kome je pošlo za rukom da četvti put osvoji prestižnu nagradu – statuetu „Zlatnog orla”, trofej koji se svake godine dodeljuje najboljim poklonicima neba i visina.

Medalje, pehari, statue i modeli raketa zauzimaju dobar deo prostora u  dnevnom boravku porodice Josipović. Živan i njegova supruga Snežana roditelji su Jelisavete i njenog starijeg brata Jovana. Može se reći – srećni ljudi. Kratko je vreme od upoznavanja do prelaska na temu koja je sveprisutna među Josipovićima.

Poznata je apsolutna dominacijа srpskih raketnih modelara poslednjih godina u svetu, ali malo se zna o samom sportu. Za početak, zanima nas kako je Živan otkrio modelarstvo? Da li je od malena zamišljao da će praviti verne kopije komplikovanih mašina za suborbitalni transport, postati reprezentativac, najbolji vazduhoplovni sportista i da će biti jedan od retkih Srba koji će uzduž i popreko obići, za civile inače zatvoren, kosmodrom u Bajkonuru, Kazahstan?

Prvo zlato

– Da me je IMT pustio da bez problema pređem u Zvezdu, ko zna, možda bi sve bilo drugačije – počinje Živan priču iz koje se baš i ne oseća žal za brzim krajem obećavajuće rukometne karijere. Posle srednje škole postao je hemijski tehničar, talentovani sportista i zaljubljenik u fotografiju. Privlačna umetnost i strast. Sva ova interesovanja prožima jedna konstanta. Ona je zacrtana kada je imao 15 godina i kad mu je brat (inače tada vrsni modelar) počeo otkrivati veštine izrade raketa koje se lansiraju i nakon toga se padobranom vraćaju na tlo.

Nakon male pauze, upustio se u životnu avanturu koja će mu doneti mnogo radosti 2000. godine na jednoj livadi u Slovačkoj. Osvajanjem svetskog seniorskog prvenstva uz pomoć jedne sekunde našao se  na mapi svetskih modelara.

– Bilo je više nego dramatično. U poslednjem turnusu isti broj bodova imali smo Italijan, Amerikanac i ja. Završno nadmudrivanje bilo je sa Italijanom. U pitanju su bili modeli raketa za takmičenje u trajanju leta, pola metra dugački sa prečnikom od 40 milimetara. To su jedini „zacrtani” parametri. Odlučuju taktika, umešnost i znanje. Takođe, potrebno je dobro poznavanje meteorologije. „Stubovi” toplog vazduha i njihova prateća strujanja, let rakete mogu okončati u sekundi. Naravno da raketa mora biti što lakša. Treba znati kada je najpogodniji momenat za lansiranje. Mora se paziti na vetar. Dolazi treći i odlučujući turnus i za samo jednu sekundu bolji sam od drugoplasiranog. Prvo mesto u godini blokade i neopisiv osećaj da na podijumu gledam sa visine na reprezentacije iz zemalja koje imaju svoje svemirske agencije.

Kosmički put

Svemirski program, busteri, sateliti, dvostepene i trostepene rakete. Prelazimo na najzanimljiviji deo raketnog modelarstva, kategoriju S7.

Iza medalja i četiri statuete „Zlatnog orla” dominira najveća raketa u stanu porodice Josipović – „Saturn S1B”. Za trenutak nas podseća na legendarni „Saturn B” – raketu koja je ljude odvela na mesec. Dobijamo detaljno objašnjenje u čemu se razlikuju. Živan nam pojašnjava detalje  najzanimljivije kategorije hobija:

– Pre nego što se upustite u izradu ovakve vrste modela morate imati detaljnu dokumentaciju – kaže i daje nam poveću fasciklu sa uredno složenim fotografijama pomenute rakete. Više od stotinu strana posebno slikanih detalja, planova, dijagrama, dimenzija i šema bojenja – Ova raketa letela je 12 puta. Razmera je 1:62 i sve je u detaljima. Stoji na pet motora od koji je svaki potiska 40 njutna. Maksimalne visine od nekih 200 metara dostižu se vertikalnom brzinom od 80 metara u sekundi. Kod nas su se pele na visine i preko 400 metara! Postoje dvostepene i trostepene rakete. Elektronski tajmeri pale motore svakog stepena i oni, poput prave rakete, nastavljaju da lete. Na takmičenjima sudije prvo ocenjuju kvalitet izrade, razmeru i detalje. Određivanje centra težišta i centra potiska veoma je bitno – da bi let bio ispravniji. Što više detalja, to više bodova. Ukoliko napraviš grešku koja se definiše odstupanjem u odnosu na original većim od 10 odsto – diskvalifikovan si.

– Preciznost je ovde najbitnija. Aljkavost se ne trpi – naglašava Živan i priča o svojoj ljubavi prema deci i radu sa mališanima u matičnom Aeroklubu „Franjo Kluz” iz Zemuna – Trenutno živim od ovog hobija. To uspevam jer su mi titule i iskustvo pomogli da drugi modelari od mene naručuju dokumentaciju i ostalu podršku. Najviše me okupira rad sa decom u klubu i letnji kampovi, koje, uz pomoć Ministarstva za sport i omladinu, organizujemo za mlade nastavnike tehničkog obrazovanja u osnovnim školama. Na taj način pokušavamo da zainteresujemo klince. Rezultati se nekada ne mere samo medaljama. Od jedne generacije koju sam obučio, sva petorica su kasnije ostala u vazduhoplovstvu. Jedan se zaposlio u „JAT tehnici”, drugi su na mašinskom fakultetu, avio-smeru, dok je jedan od njih postao inženjer u kanadskoj fabrici aviona „Bombardier”. Dečaci i devojčice koji pohađaju besplatan kurs sada se odlučuju za srednju školu i posebno mi je drago što čujem da neki već razmišljaju o „Petru Drapšinu”. Ukoliko neko ima želju, motivaciju i talenat, on nastavlja i tek tada je potrebno odvojiti i neka novčana sredstva, koja su svakako manja od ostalih grana vazduhoplovnog sporta. Upis je svake godine.

Ove godine Srbija je organizator 19. svetskog prvenstva raketnih modelara u Irigu. Kao vođa reprezentacije sa svojim sportistima planiram svojevrsnu senzaciju. Cilj nam je da na domaćem terenu osvojimo sva tri prva mesta! – poručuje naš sagovornik.

Fotografije: Dušan Atlagić

Moj intervju sa predstavnikom Lokid Martina prošle godine u Dubaiju. Pored pitanja o prisustvu na Bliskom istoku fokusirao sam se i na njihovu strategiju prodaje istočno-evropskim ratnim vazduhoplovstvima. Razgovor završavamo mojim pitanjem o kontaktima sa našim RV-om u vezi nabavke novih aviona.

Manje i agilnije kompanije često postanu žrtve svoje ambicije. Optimizam u kreiranju novih segmenata tržišta uvek je praćen dodatnim nivoom rizika. Ukoliko se takva priča odvija u avio industriji i još prilikom razvoja novog aviona, rizik je ogroman.

Grob AG – je veoma zanimljiv primer svežeg i originalnog pristupa koji nije izdržao test sopstvene ambicije, kao ni savršenu oluju nove ekonomske realnosti u svetu korporativnog prevoza vazduhom.

Važili su nekada za poznatu i iskusnu kompaniju koja se bavila proizvodnjom kompozitnih aviona, još od 1971. Najpoznatiji su bili po svojim jedrilicama i avionima za obuku koji su nekako uvek bili rezervisani za vojno tržište i upotrebu.

Malerozan niz zanimljivih razvojnih projekata počeo je osamdesetih sa razvojem izviđačke letelice kojom je Grob pokušao da se nametne u tadašnjem programu zamene U-2 pod nazivom “Senior Guardian”. Letelica se zvala Egrete II (D-520). Pad berlinskog zida i tadašnje prebacivanje fokusa na SIGNIT pomoću satelita ukida ovaj program. Grob ostaje bez veoma zanimljive platforme.

SPn

Personal Jet nazvan SPn (Sports Utility Jet) bio je marketinški veoma zanimljiv predlog. Nisu se gurali u VLJ segment i pokušali su da naprave biz-jet koji poleće sa trave (karakteristika koja je do tada pripadala jedino turbopropovima), krstari na 41.000 fita, ima brzinu od maksimalnih 0,72 Maha i domet od 1800 nautičkih milja. Cena je bila projektovana na vrlo realnih (sada je možemo porediti pomoću aviona slične veličine) – 5.8 milona evra.

Dva srbina bila su u flight test departmentu SPn-a, svojevrsnom dream-teamu inženjera i test pilota u kojem je bio i unuk Vernera Fon Brauna, oca američkog svemirskog programa. Tim koji je nakon izrade prvog prvimerka imao zadatak da avion istraži i dokaže reklamirane performanse i načine upotrebe.

Ekskluzivno za Tango Six Blog govori Marko Ivanković (desno na slici), rodom iz Valjeva. Marko je završio “Embry-Riddle” univerzitet i pored toga što je flight-test inženjer takođe je padobranac i pilot:

- Grob je počeo ovaj veoma ambiciozni projekat suviše olako a menadžment firme koja je do tada pravila uglavnom klipne avione nije shvatao kompleksnost aviona.

To je izazivalo česte konflikte unutar same firme izmedju inženjerskih timova i menadžmenta a pogotovo između flight test odeljenja i rukovodioca firme.-

Markovom ljubaznošću možete pogledati svojevrsnu svetsku premijeru video snimaka napravljenih prilikom flight-test programa:

Grob SPn Flight Testing from Tango Six Blog on Vimeo.
Sledi Markov opis i pojašnjenje onoga što možete videti na klipu i kratka rekapitulacija flight-test faze:

- Na snimku se vidi poletanje prototipa prvi put, zatim klasičan “brisanjac” koji je izvođen uvek u promotivne svrhe kada potencijalni kupci dođu u fabriku. Zatim je prikazana serija svaljivanja aviona koja je rađena u svrhu ispitivanja karakteristika istih. Tu se vidi da avion ima nepredvidive i jako “gadne karakteristike svaljivanja”. Takođe se na krilu tokom svaljivanja vidi otcepljenje graničnog sloja prilikom sloma uzgona a končići na krilima daju vernu sliku o tome.

Prikazane su neke anomalije oko stajnog trapa koje su se dešavale tokom testiranja, zatim poletanje i sletanje sa nepripremljene travnate piste za šta je inače avion i projektovan. Takođe je prikazano testiranje raketnog starta antikovitnog padobrana.

U samom avionu se vidi testiranje takozvanog “egress” sistema za spasavanje posade, što bi bila neka vrsta civilnog katapulta, s’tim što taj pneumatski sistem samo dovlači pilota po šinama do vrata za iskakanje.

Avion je imao izvanredne STOL karakteristike.

Ukupno je napravljeno četiri prototipa od čega je prototip br. 2 uništen u udesu koji je najverovatnije prouzrokovan flaterom na repu što je imalo za posledicu otpadanje kormila visine i levog horizontalnog stabilizatora u brišućem letu i udar aviona u zemlju brzinom većom od 270 čvorova. Tom prilikom je poginuo probni pilot Gerard Guillaumaud.

Prototip br. 3 je poslat sa timom inženjera i pilota među kojima sam bio i ja u Granadu na jugu Španije u civilni test centar. Tokom četiri meseca intenzivnog razvojnog ispitivanja ustanovljeno je niz nedostataka i tehničkih rešenja na avionu što je i pokušano da se popravi na prototipu br. 4.

Međutim zbog dugog odlaganja i problema u kontrli kvaliteta, prototip 4 je kasnio dugo te je stigao da napravi samo par letova pre nego što je glavni investitor odlučio da prekine finansiranje projekta.

Projekat je na ledu do daljnjeg, sva tri prototipa su u hangaru u Nemačkoj i čeka se eventualni kupac koji bi otkupio projekat i nastavio program. Zbog ekonomske krize u svetu ovo se još uvek nije desilo a kako će dalje proći ostaje da se vidi.-

“Stars” Jet Aerobatic Team – a Tango Six Blog interview from Tango Six Blog on Vimeo.

Video : Vladimir Milošević
Photo : Dušan Atlagić
Second cam : Vladimir Stojković
Reporting : Petar Vojinović
Making-of na You-Tube kanalu bloga