Vladini biz-jetovi

Uprkos veoma šizofrenom natezanju sa medijima da li će ili neće obnoviti svoju flotu, Vlada Srbije ispala je relativno iskrena. Kao što su isticali u kapacitetu “dobro obaveštenih izvora” takva kupovina bila bi loš politički potez u doba krize ali to je izgleda važilo samo za ovu godinu. U predlogu budžeta za 2012. godinu novi avion je predviđen i pare su obezbeđene. “Nabavka aviona za potrebe Vlade” budžetirana je sa 3.156.000.000 dinara ili 30 miliona evra. U godini koja će po najavi predsednika republike biti još gora od ove očekuje se dakle tender namenjen zanavljanju flote avio-službe kojoj istina novi avioni trebaju. Koliko je mudro i efikasno trošiti pare poreskih obveznika na vrstu transporta koja nikako nije ključna (postoje komercijalne alternative) politički je apsekt koji ovom prilikom neću razmatrati. Najave da Vlada možda ipak neće realizovati ovu budžetiranu opciju naivne su jer je tih 30 miliona u tom slučaju zarobljeno nekom drugom korisniku. U odsustvu konkretnog amandmana koji će to ispraviti čeka se delegacija Dassault-a.

Jat. Održavanje likvidnosti

Dok nabavka poslovnih mlaznjaka u kontekstu praktične 24/7 raspoloživosti i prevoženja tenisera ili plivača sa osvojenih turnira možda i ima smisla (ili se može prodati kao priča), nastavak finansiranja prevaziđenog koncepta nacionalne aviokompanije i ove godine će verovatno proći neprimećeno.
Jat novim budžetom dobija 1.052.000.000 dinara (10.000.000 evra) za “održavanje tekuće likvidnosti”. Likvidnosti koja je lepo karikirana na stranama 30, 31 i 233 gde se smenjuju imena raznih banki. Jer koncept nacionalnog avioprevoznika je profitabilan, zar ne?

Jat Tehnika Zdravog Razuma

Dok ih braća u letačkoj (Jata) ne vole zbog toga što im avioni padaju i samopovređuju se unutar hangara ne vole ni oni svoju nekadašnju braću. Za razliku od Jata, Tehnika posluje sa zdravim kapitalom (stranim, na osnovu održavanja aviona) i od Vlade će ovim budžetom dobiti možda jedinu smislenu investiciju u srpskom vazduhoplovtvu koja je po svom karakteru razvojna i u perspektivi može doneti profit i verovatno se kao takva isplatiti. Ovaj budžetski incident potvrda je nedavne vesti o otvaranju nove linije održavanja Erbasovih aviona. Tehnika je dobila 526.000.000 dinara (5.000.000 evra) za izgradnju hangara 2 u cilju prihvatanja i osvajanja tehnologije održavanja novog tipa aviona Erbas porodice 320.

Mi-17, PVO sistemi i modifikacije

Budžet Ministarstva odbrane (bez izdvajanja za Inspektorat odbrane, VBA i VOA) za 2012. godinu iznosi 49,484,491,000 dinara. To je za 21,487,951,000 dinara manje od ovogodišnjeg budžeta. Posledice za ViPVO u razmatranju ovog podatka zvanično nisu poznate ali se masa sredstava proporcijalno sigurno mora umanjiti svim vidovima i znajući da je održavanje tehnike za vazduhoplovstvo jedan od najvećih izdataka sledeća godina će verovatno biti izazovnija od tekuće u tom pogledu.

Dobre vesti za ViPVO nalaze se u objedinjenom nabrajanju nabavki novog naoružanja i ratne tehnike za Vojsku Srbije. Pored nabavke municije i minsko-eksplozivnih sredstava, naoružanja i vojne opreme, nabavke borbenog vozila točkaša i sredstava za telekomunikaciju definisana je nabavka višenamenskog transportnog helikoptera. Radi se o letelicama Mi-17 što je nedavno potvrdio i komadant ViPVO.  250. raketna brigada neće dobiti nove protivavionske raketne sisteme već sredstva za modifikaciju postojećih. ViPVO takođe dobija sredstva za modifikaciju vazduhoplova.

4647-11

Osnivanje Srpske Svemirske agencije po svemu sudeći kasni. Ideja potpredsednika Privredne komore izvesnog dr. Sjekloće plasirana je u Novostima prošlog oktobra da bi pre neki dan bila reciklirana u E-novinama kao zanimljivost. Da li slučajno ili kao deo ponovo lansirane, da je nazovem kampanje, ideja je ponovo je stavljena na sto:

“Glavna funkcija bila bi saradnja sa drugim agencijama u svetu. Naša agencija mora da bude spremna da razvija svemirsku tehnologiju, koja se može koristiti u naučne, ali i u komercijalne svrhe. U njenom radu će učestvovati eksperti različitih profila iz državnih, ali i privatnih preduzeća. Zato svemirska agencija Srbije neće u potpunosti biti državna institucija”

B92 je recikliranu vest obradila naslovom Srbi na Marsu već 2040 godine dok komentari čitalaca na sajtovima prate isti refleks – gomila gastarbajterskih šarlatana sprda se i povezuje neke gluposti.

Šarlatani

Široj publici verovatno nije toliko poznato, ili bar ne povezuju, činjenicu da je sve ono što danas vidimo kako leti u stvari direktan rezultat dva originalna šarlatana. Sanjara koji su za svoje doba, pre 108 godina tačnije, imali još besmisleniju, komičniju i gluplju tvrdnju – da čovek može leteti poput ptice autonomno pogonjen. Dvojica zanatlija koja su se bavila izradom bicikala za razliku od ovih nisu računali na državu niti apelovali za pomoć, jednostavno su uradili ono u šta su godinama verovali da je mogće uz pomoć sopstevnog kapitala. Ostalo je istorija.

Svaki revolucionarni pomak u decenijama koje su dolazile praćen je sličnim iskoracima u usudu i aerokosmonautika postaje jedna od najvibrantnijih polja nauke sa pratećim tehnološkim beneftima u mnogo široj primeni. Ovaj propagandni sled reči dugo je bio jedan od osnovnih tirada američkih kongresmena koji su se svake godine borili za aktuelni NASA budžet. Doduše više za zaposlenje svojih konstituenata i za pravdanje svojih lobi dolara nego radi deljene vizije i svesti potrebe za svemirskim istrazivanjem. Onda je nigerijski-musliman-socijalista drastično srezao perspektivu ljudskog svemirskog leta, Šatl je povučen iz upotrebe i niža zemljina orbita je ostavljena privatnom sektoru. Time su Sjedinjene Američke Države posle decenija državnog trošenja priču u filosofskom smislu vratile na početak, privatni kapital će kao pre 100 godina opet biti jedino rešenje.

Da li srpski vizionari sa početka priče već imaju osiguran izvor privatnog kapitala ili konstruišu jedan po ničemu spektakularni integrišući klaster nije mi poznato. Poznato mi je da je prva varijanta jedino rešenje. Druga počiva na pravljenju uduruženja, asocijacija i sličnih gluposti koje na mnogo neambicioznijem nivou nemaju nikakvu funkciju osim samozadovoljavanja nekada aktivnih funkcionera od kojih svaki ima svoju viziju za spas srpske avijacije. Razna Udruženja Vazduhoplovnih Industrija Srbije, Udruženja Avijatičara i Udruženja Ne Može Ništa Leteti Bez Nas Jer Smo Nekada Bili Nešto. Poneki incident se provuče tu i tamo i neko napavi nekoliko aviona u ovoj zemlji a da nije deo tih udruženja ali to se na žalost ne ustanovljava kao praksa.

Pomenuti manufakutrni incidenti kao što su Utva, Aero East i BB Composite postigli su u poslednjih pet godina nešto bez bivših profesora fakulteta, negovaoca vazduhoplovnih tradicija i nekadašnjih funkcionera DCV-a. Svaka inicijativa koja počiva na samopregalaštvu evidentnih talenata, kao što je SSA, osuđena je na propast i mora propasti. Privatni kapital jedino je pravoslavlje kojem se srpsko vazduhoplovstvo mora moliti. Kapital, eliminacija nepotrebnih regulatornih bahanalija iz partijski vođene šizofrenije zvane Direktorat i potenciranje još hrabrijeg šarlatanstva lišenog svake vrste esnafskog elitizma.

Današnji Blic kao temu dana donosi, za laike, prilično uznemirujuću priču:

Pilot Predrag Premović, zaposlen u „Jat ervejzu”, pilotirao je od aprila do septembra kao kapetan aviona B737-300 bez odgovarajuće dozvole. Prema rešenju koje je potpisala inspekcija Direkcije za civilno vazduhoplovstvo, konstatovano je da Premović nema validnu dokumentaciju da bi mogao da bude kapetan aviona, da ne postoje dokazi o sprovedenoj obuci i hitno su izdali nalog da se stopira dalje letenje pilota Predraga Premovića.

Pre nekoliko nedelja čuo sam za slučaj dotičnog i kao sezonski hroničar manje i više neverovatnih političko-koruptivnih kobinatorika pri zapošljavanju letačkih posada zabavljao sam se slušajući. Dotični Premović je prilikom sletanja u Dubai, napravio nekoliko pogrešnih pritiskanja pogrešnih stvari u kokpitu i samo zahvaljujući prisebnosti kopilota Jatov Boing 737 bezbedno je sleteo.  “Čovek koji je leteo dvestotku” (Aviogenexov 737-200) dobio je prijavu.

Sindikat pilota je nakon ovog događaja tražio smenu svih direktora kompanije dok je protiv Head of training-a (najodgovornije osobe za obuku posada) podneta i krivična prijava.

Ono što se dalje dalo saznati čekiralo je još jednu bording kartu ka propasti ovog vica od aviokompanije:
Iako je kapetan Premović leteo Jatove avione u svojstvu kapetana nije imao validno ovlašćenje za obavljanje te dužnosti. Pošto nije bilo moguće da mu se kapetanska dozvola produži na račun Jata čovek je u ponedeljak sa direktorom letačke operative nacionalne aviokompanije otišao privatno u Frankfurt na simulator radi produženja. Sa direktorom letačke operative čija je dozvola takođe pod znakom pitanja jer u Jatu nije prošao evaluaciju za instruktora nego je takođe privatno, sa prijateljem iz Direktorata civilnog vazduhoplovstva, sredio da mu se dozvola izda mimo Jata!

Dok završavam kucanje ovog posta sedim u tranzitu u Beču dok pored mene prolaze posade neke azijske aviokompanije. Razmišljam da li je odnos prema profesiji, ugledu kompanije i u krajnjem slučaju osećaj sramote nešto što je izbrisano iz našeg genetskog materijala i prebačeno kao dodatak negde daleko na istok?

Zadržaću se na ovim metafizičkim pitanjima jer je bezbednost letenja kao kategorija odavno šala u Srbiji. Ono što je bitno je da se DCV igra sa svojim ovlašćenjima i publikuje svinjarije poput formulara za prijavu nepravilnosti kojim će laici, gastarbajteri i estradne zvezde na redovnim letovima u Germanije ocenjivati rad vazduhoplovnog osoblja.
To što talentovane i omnibahate leteće batice po kafićima završavaju sve šta treba realnost je ne samo avijacije, već kompletne smešne države u kojoj živimo.

Post je pored “Aviokompanije” postavljen i u kategorije “Najave” i “Nesreće”

Wind Jet, italianska low cost aviokompanija počela je sa letovima Niš-Bolonja u decembru 2009. godine, mesec dana posle najave niškog gradonačelnika. Nakon što je Jat Airways iz razloga ekonomske nerentabilnosti prekinuo liniju Niš-Cirih (8. oktobar 2009) na LYNI su se od putničkih aviona mogli videti samo Fokeri Montenegro Airlines-a. Gradska uprava (njeni vladajući deo) donela je strategijsku odluku da se dotiranje aviokompanija u vidu zakupljivanja određenog broja sedišta ( 50 sedišta Wind Jet, 40 sedišta Montnegro) nastavi i na taj način stvori ekonomski impuls verbalizovan kao “razvojna šansa za grad Niš i čitav region”.

Strategija je doživela delimični debakl krajem 2010. godine:

“Na sajtu “Vind džeta”, aviokompanije koja je iz Niša trebalo da leti za Bolonju do kraja godine, navodi se da je ugovor kompanije i Grada sporazumno raskinut. Vind Džet je tražio da u novembru bude dva leta manje, a gradska vlast je procenila da bi manji broj putnika u zimskom redu letenja iziskivao i veći iznos subvencija iz gradskog budžeta”, kaže gradski većnik Boban Mihajlović.”
Epilog – gradska kasa ostala je siromašnija nešto više od pet miliona dinara.

Nikola, Konstantin, Morava…

Montenegro je tako ostao jedini komercijalni operater koji opslužuje grad Niš i ako ništa drugo može mu se pripisati vaskrsnuće jedne ne tako česte pojave u avijaciji – layover-a (u šta sam se i sam uverio jedne letenje niške večeri). Nije jasno šta se trenutno dešava sa strategijom utilizacije Konstantina Velikog ali ovakav svršetak priče sigurno diže obrve svima koji veruju u utopiju razvoja aerodroma širom Srbije. Njih je po svemu sudeći dosta, zovu se političari i politizovani ljudi struke.
Povremeno se bude iz svoje intelektualne inercije uslovljeni periodima poznatijim u narodu kao političke kampanje ili jednostavnije rečeno povećan broj laži u jedinici vremena.

Onda je konkretnu priču započela vojska.

Neospornom veštinom, inicijativom i poslovičnom eksploatacijom postojećih kapaciteta Ministarstvo odbrane krenulo je u projekte. Turci su dali sredstva za izgradnju pristanišne zgrade na aerodromu Lađevci dok je SMATSA po drugi put prepoznala interes da vojsci pokloni novi kontrolni toranj i da time kao nacionalni ATC operater ispuni svoju ulogu na najkonstruktivniji mogući način.
Planovi za Batajnicu su slični i njena sudbina je takođe okvirno određena – sekundarni beogradski mešoviti civilno-vojni aerodrom prevashodno namenjen low cost segmentu. Nikoli Tesli ide standardno dobro, neki glasni i komični pojedinci zastupaju da Novi Sad (Čenej) dobije asfalt i ne treba zaboraviti priču o “mreži malih sportskih aerodroma” koji bi trebali da se nekako revitalizuju i dobiju neku funkciju u nekom budućem integrisanom sistemu vazdušnog transporta sa tim nekim, kako kažu, vitalnim delom – generalnom avijacijom. Pričalo se i o Ponikvama, Boru, Subotici…

Gomila gluposti, vređanja inteligencije i najjeftinijeg politčkog prostituisanja. Vojska je jedina u celoj priči uradila nešto konkretno, preraspodelila svoje resurse, dobila nešto za sebe i civilnom sektoru dala na poklon novu infrastrukturu. Problem civilnog sektora sada je možda još veći. Nekada nisu imali gde i šta, sada imaju gde, ali pitane je i dalje – šta?

Nešto

Od svih pomenutih potencijalnih “hub-ova” upravo je Niš prvi hrabro zakoračio i stavio novac na sto, drugim rečima nije raspredao priče već ih je konkretizovao. Rezultat? Treći grad po veličini u Srbiji nije uspeo ni dotiranjem nešto da postigne. Reklamirani efekat na ekonomiju je postignut, doduše na najnegativniji mogući način.

Postoji li dakle realna potreba za svim ovim aerodromima? Javni sektor i javni zastupnici (političari) reći će jednoglasno – naravno! Problem je u tome što je njihova argumentacija prilično prazna. Ako se liši predizbornog populizma može se jednostavno formulisati na ovaj način – imamo aerodrom, sredimo ga malo i sigurno će biti posla.

Samo što posla nema ni na vidiku. Jedini validni lakmus perspektive neke industrije ili strateške infrastrukture počiva na privatnoj inicijativi tj. investiciji. Da poslovni slučaj srpskih regionalnih aerodroma postoji, privatnici, korporacije, fondovi i svakakvi mogući investitori bi se otimali. Na žalost ni jedna od ovih priča ne počiva na privatnoj investiciji, domaćoj niti stranoj. Dobri vetrovi koji su dunuli dolinom Morave iz pravca Turske imaju širi politički kontekst, na sreću ili na žalost ostaje da se vidi.

U zemlji u kojoj Javno preduzeće Aerodrom Beograd odlukom da ne ispuni svoju tržišnu obavezu i isplati dividende na osnovu akcija podrije zdravlje domaće inako slabe berze i u zemlji u kojoj je najveći međunarodni aerodrom daleko od ispunjenja svojih kapaciteta, samo oni nezdrave logike moći će ozbiljnog lica tvrditi da nam trebaju aerodromi. Vaš parlamentarni predstavnik može želeti neke stvari i poništiti celu argumentaciju svojom – “ko lud ne bi ulagao u budućnost?”. On će trošiti zajedničke pare na osnovu svojih procena ne zato što zna šta radi već zato što je siguran. To što ni jedna aviokompanija u regionu ne posluje pozitivno i što većina rapidno propada, što domaći privatni avio-taksi prevoznici lete na ivici bezbednosti i svojih presanjanih kapaciteta, što je nivo visoke korupcije pri raspodeli komercijalnih linija nezapamćen njemu možda nije bitno. Igrom slučaja, to nije bitno ni nekom potencijalnom stranom ili domaćem investitoru koji bi imao želju da se bavi vazdušnim saobraćajem. Dovoljno je da sve stavi na papir, još jednom prokune svetsku ekonomsku krizu i da svoj kapital i živce plasira u nešto realno. Nešto od čega može zaraditi neke pare u nekoj zemlji koja nudi elementarnu pravnu i materijalnu sigurnost.

Sa druge strane, auto-moto sportu u Srbiji ne ide loše.

Imao sam zadovoljstvo da nekoliko puta posetim bazu jedinice na Surčinu, pričam sa pilotima i svojevremno sam uz njihovu pomoć organizovao jednu prilično obimnu promociju u trajanju od nekoliko meseci koja je prošla bez ikakvih problema. Profesionalizam i opremljenost tih ljudi uvek su bili na mnogo ozbiljnijem i organizovanijem nivou od prosečne GA operacije u Srbiji.

Međutim, događaj u Jagodini podsetio me je na sličan incident prilikom završetka Aeromitinga Batajnica 2009. Nakon završetka letačkog programa i odlaska posetilaca prema kapijama, MUP-ov Bell poleteo je na prilično nestandardan način uzimajući u obzir blizinu ljudi na zemlji. Umesto pomeranja helikoptera na drugu lokaciju i bezbednijeg poletanja pričalo se i o prevrnutim kolicima za bebu.